Moj deda je bio u Partizanima i ubijao je Naciste. Nije voleo puno da priča o tome niti sam ja imao dovoljno godina da sve razumem. Meni je u tom periodu bilo bitno da li sam dobio Lego koji sam želeo – tipično razmaženo derište. Nažalost, deda je umro kad sam krenuo u školu i nisam imao vremena da ga bolje upoznam i shvatim grozote rata iz njegovog ugla. Doduše, doživeli smo ga u vidu bombardovanja, ali nije isto. Deda je gledao drugo ljudsko biće u oko i povukao je okidač.
Ali je znao zašto to radi, znao je ko su i šta su Nacisti.
Velika kontroverza se pojavila oko novog Wolfenstein-a i to bukvalno iz vedra neba. Wolf je uvek imao istu premisu kroz sve iteracije – ubij sve Naciste. To je ono što je definisalo Wolfenstein, to je ono zbog čega smo ga i igrali i zbog čega je i The New Order dobio visoke ocene, uz naravno zabavni gejmplej i vrhunski humor. TNO je vratio old school pucačinu, a i držao se svog srža, svog korena. The New Colossus ne skreće sa tematike, ali je ni ne produbljuje.
Na početku igre dobijate kratki siže svega što se desilo u prethodnoj igri i daje vam opciju da izaberete putanju koju ste imali prilike da birate u prvom delu tj. (SPOILER!) da li će preživeti Wyatt ili Fergus. U odnosu na vaš izbor, razvoj likova i poneki elementi priče će se razvijati drugačije, što je sjajno za ponovne prelazke igre. U svom prvom prelazu, izabrao sam Wyatt-a pa ću se u tekstu držati tog narativa.
Na kraju TNO, svi su mislili da je najpoznatiji protagonista i ubica svih Nacista, B.J. Blazkowicz mrtav i da se tu završava saga ovog legendarnog heroja. Naravno da nije i spašavaju ga u poslednjem momentu, doduše izuzetno ranjenog. Toliko ranjenog da mu bukvalno ispadaju creva. Njegovi saborci iz pobunjeničke družine „The Kreisau Circle“ odvode ga na ukradenu podmornicu „Eva’s Hammer“ gde ga nekako zakrpe, ali nedovoljno. B.J. je u komi nekoliko meseci kada ga budi buka i shvata da je podmornica pod opsadom Nemaca – pronašli su ih. Cela poenta početka igre i uvodnih segmenata je da je B.J. u invalidskim kolicima. Ne može da hoda ali ga to ne sprečava da pobije sve Naciste na podmornici.
Poenta je da mu ne trebaju noge da bi on bio BAMF (ko je razumeo, shvatiće). Kassnije, ova premisa pada u vodu i videćete zašto. Posle par spoiler momenata koje neću spomenuti, „naši“ uspevaju da pobegnu i da se udruže sa američkim otporom sa idejom da probude okupiranu Ameriku koja se pomirila sa time da je deo trećeg rajha. Uspeli su da ubace teorije zavere, teorije o vanzemaljcima, Area 51 i 52 kao i ostale elemente raznih teorija zavere (što je moja slaba tačka) i da ih uklope u celu priču okupirane Amerike i kako Nacisti koriste sve resurse da potlače narod. Mala digresija, preporuka da se pogleda serija The Man in the High Castle. Zahvalićete mi se kasnije.
Priča je generalno dobra za ovu vrstu paralelnog univerzuma. Ako se ne fokusirate previše na detalje, izenadiće vas obrti u priči. Ali ako ste zapažljiva osoba, videćete ove obrte par nivoa ranije. Unutrašnji monolozi i bitke koje B.J. vodi sa samim sobom su teški i sjajno napisani. B.J. nam i kroz ovu igru stavlja do znanja da ispod te čvrste spoljašnjosti i iza te mašine za ubijanje Nacista, stoji i dalje ljudsko biće sa emocijama i strahovima. Dijalozi su takođe sjajni i The New Colossus pravi odličan balans između ozbiljnosti i komedije. Većina likova su potpuno ludi i to ili prirodno ili od užasa rata. Svi njihovi problemi i manifestacije tog ludila se potpuno prirodno uklapaju u celu priču, čime sam bio vrlo impresioniran. Ni u jednom trenutku mi nije bili preterano, suvišno, ali ni da mi je falilo.
Gejmplej je ovog puta dosta čudan, jer, u početku, igra više skreće pažnju na stealth elemente. I prvi deo je imao te elemente, ali mi se čini da je ovde nekako prenaglašeno i da, kroz perkove, imate najviše benefita od stealtha. Sekirao sam (no pun intended) gomile Nacista u početku i video da mi je nekako zabavnije da se šunjam nego da rokam. Ali igra nije potpuno dizajnirana za stealth tako da ubrzo dojadi zbog toga što nemate dovoljno mehanika da se držite tog načina igre do kraja.
Oružja mi se ne dopadaju jer su nekako previše „jednostavna“. Nisam imao taj futuristički osećaj koji sam imao u TNO i to mi se nije dopadalo. Da, i dalje možete da nosite dva oružja istovremeno, ali ni u jednom trenutku nisam imao osećaj da čine neku štetu. Meci su leteli i Nacisti su padali, ali mi se činilo da su umirali samo ako ih dovoljno napunim olovom, bez ikakve povratne informacije. Takođe, oružja su nekako prevelika i zauzimaju veliki deo ekrana, pa je nišanjenje niz nišan bilo teže nego pucanje bez nišana. Ne razumem zašto su doneli ovakvu odluku. Na primer, u TNO, kad ste pucali na robote, otpadali su im delovi oklopa izuzetno vidljivo i znali ste da im radite neku štetu. Ovde od količine efekata i oružja ne vidim ništa dok Nacisti ne padnu. Notifikacije štete koju Nacisti čine vama su takođe minimalne i često sam imao problem da provalim odakle me gađaju dok nije bilo prekasno.
Još jedna bitna stvar koju sam primetio je krhkost glavnog lika. U početku sam ginuo previše brzo i mislio sam da je do mene (ipak sam igrao na konzoli), ali konsultacijom sa još par kolega sam shvatio da je B.J. izuzetno slab. Početni health je na 50 i izuzetno lako se troši. Raznim perkovima možete da smanjite brzinu opadanja zdravlja, ali se zbog toga nisam osećao kao nezaustavljiva anti-naci mašina. Više sam vremena provodio jureći po mapi u potrazi za oklopom nego što sam ubijao Naciste. Bio sam krhk i smrtan, a to mi je smetalo. Ovo se možda može objasniti time da je B.J. izuzetno ranjen i da mu se iznutrice bukvalno drže koncima ali onda to ne spada u klasičan Wolfenstein koji sam očekivao, dokle god moram da se „brinem“ o zdravlju. Da, ginuli smo i u prethodnim delovima ali od ogromne količine neprijatelja. U New Colossus me zabrine i omanja patrola.
Pored linearne priče, na „Eva’s Hammer“ možete uzeti brda sporednih misija koje vam nisu nešto neophodne, ali su dobar izvor apgrejda za oružja i produžetka igre. Interakcije između NPC-eva su fenomenalne, jer ne utiču direktno na vas, ali možete svašta saznati pa čak i da aktivirate posebne sinematike ako prisustvujete tim konvezacijama. Istraživanje podmornice je bilo izuzetno zabavno, iako sam imao utisak da sam na nekom ogromnom razaraču, a ne u maloj podmornici. Gomila prostorija kako skrivenih tako i otvorenih krije razne tajne koje nisam i dalje uspeo sve da pronađem.
Na svakoj lokaciji u svakom ćošku možete naći nešto korisno a igrači koji vole da istražuju će biti nagrađeni opremom za unapređivanje oružja. Ovi apgrejdi su izuzetno bitni, i savetujem da ih tražite, jer će vam vrlo pomoći u kasnijim misijama kad je kritično da brojite svaki metak. Raznim akcijama kroz igru vam se otključavaju već spomenuti perkovi, jako slični kao u prethodnom delu, i time, manje-više, birate svoj stil igre. Pred kraj vam se skoro sve otključa ako ste kreativni u ubijanju Nacista.
Wolfenstein II: The new Colossus je ostao isti što je u neku ruku dobro, a u neku i loše. Da, ubijaćete Naciste ali ubijaćete ih na isti princip kao i u prethodnom delu, ako ne i malo dosadnije. Priča je generalno bolja i zanimljivija od prvog dela, ali fale ti „neverovatni“ momenti koji su krasili prethodnika. Igra je zabavna, teška u početku i ostavlja dobru poruku kad se uzmu u obzir svi elementi. Ali joj fali malo evolucije u gejmpleju da bi bila savršena. Igra mi se izuzetno dopala, ali mislim da bih, za par meseci ili godinu dana, pre opet instalirao The New Order nego The New Colossus.
AUTOR: Igor Totić
Igru za potrebe opisa ustupila CD Media
